“U zimu” Karl Uve Knausgora, druga je po redu knjiga eseja na različite teme kojima nam autor predstavlja svoju životnu filozofiju i razmišljanja o postanku čoveka, rađanju, rođendanima, zimi, novogodišnjim i božićnim praznicima i običajima, prolaznosti i svrsi života.

“Četrdeset pet puta doživeo sam šesti decembar. Ako ne doživim nesreću ili ako se ozbiljno ne razbolim, doživecu ga jos tridesetak puta. I prvi put mi pada na Pamet da je dužina života možda prilagodena danima, da umiremo otprilike u isto vreme kada se sve moguće varijacije određenog dana iscrpu. Kada u tom prostoru ostanu samo sećanja, i kada se ništa novo ne može zamisliti. Mozda je to u osnovi izraza ,,sit svojih dana”.”

Knausgor potpuno ogoljeno govori o svom životu, o stvarima o kojima drugi ćute – o njihovoj neorganizovanosti, neurednosti.. Nisam čitala serijal “Moja borba”, ali iz kvarteta godišnjih doba mogu samo da naslutim sa koliko intimiziranja zaranja u svoj život i secira ga. I ne samo to, svojim specifičnim, interesantnim, nekada dubokim, ali i duhovitim promišljanjima, o nosevima, snegu, Deda Mrazu, prozorima, vatri,.. napisanih izuzetnim stilom, Knausgor stvara zaista sjajnu književnost.

„Naučio sam da očekivanje odgovora seže toliko duboko da je verovatno u samoj osnovi čoveka, da je to glavna osobina našeg bića. I shvatio sam da je novi virtuelni svet s kojim naša deca odrastaju toliko zarazan upravo zbog toga što zadovoljava potrebu za odgovorom i reakcijom, i zato što to čini neposredno. Na taj način virtuelno zadire u srž društvenog života, i svima nam pruža blagodeti društva, a da ne moramo platiti cenu društva.” 

I opet je Knausgor uspeo da me uvuče u svoju kolekciju dragocenih trenutaka, upakovanih u bočice sećanja i poslaganih na polici dečije sobe koja iščekuje još jednu životnu radost. A ja nestrpljivo čekam sunce i susret sa tim malim bićem i Knausgorovim izazovima očinstva u knjizi “U proleće”.

Čitajte s radošću,
Vaša Tatjana