Kada je Justejn Gorder, autor jedne od mojih najdraži knjiga “Sofijin svet”, pored posete Sajmu knjiga u Buenos Airesu, obišao buvlju pijacu, naišao je na kutiju sa natpisom “Codex Florie” sa hrpom rukom ispisanih veoma starih listova na latinskom jeziku. Ispostavilo se da su u pitanju pisma žene Florije Emilije Aureliju Augustinu, crkvenom poglavaru. Sam Aurelije u svojim “Ispovestima” pominje zajednički život sa nevenčanom ženom koju je voleo i koja mu je rodila sina, ali je ta veza okončana zbog druge žene, a i njegove kasnije odluke da živi u celibatu. 

Justejn Gorder na osnovu otkrivenih pisama objavljuje knjigu “Vita brevis” (Život je kratak). Mnogo se polemisalo u vezi sa tim da li su pisma zaista postojala ili ne, meni je to potpuno svejedno jer je ova knjiga predivna fikcija. 

Gorder otelotvoruje Aurelijevu veliku ljubav, Emiliju, daje joj dušu i glas. Glas koji odgovara na zapise o njoj u Ispovestima, glas slomljenog srca, neugasle čežnje i ljubavi i žali za onim što su bili i što su mogli biti. Ona otkriva kako je godinama koračala njihovim stazama, čitajući filozofska dela, ne bi li našla svoju istinu. Ogorčeno se osvrće na Aurelijevo potiskivanje telesnog, plača, tuge, emocija, hrane, osećajući da na taj način odbacuje i njihovu ljubav. I zato se poziva na Horacija:

“Ako prirodu izgoniš vilama, opet će se vratiti.”

Ona zagovara telesnu ljubav i stalno ga podseća na sreću i strast koju su imali dok su živeli zajedno. Vidno povređena, Florija se vraća na razloge njihovog razilaska – Aurelijevu majku, drugu ženu, celibat i osuđuje ga zbog toga kako se poneo prema njoj.

Ono što je nepoznato je da li su Florijina pisma ikada završila kod Aurelija i kakva je bila njena sudbina.

Ono što je sigurno je da su njena pisma podsetnik na to koliko je život kratak da ne bismo voleli i prepustili se toj ljubavi!

Čitajte s radošću,
Vaša Tatjana