Sećanja na detinjstvo su nestabilna, pamtimo samo stvari koje su na nas ostavile najveći utisak. Ponekad pamtimo samo prepričana sećanja naših roditelja, usvojivši ih kao svoje. A ponekad preuzimamo događaje sa stranica najdražih knjiga i nesvesno njima dopričamo svoju priču. Takva sećanja Julijana Matanović iznosi u svojoj knjizi “Zašto sam vam lagala”. 

Kada je Julijana otvorila svoj drveni kovčeg koji je nasledila od bake, zapljusnuo me je miris talijanskog sapuna i otključao autorkina sećanja na detinjstvo u izlizanim Borovo cipelama i na dragog tetka u tamnoplavom šuškavcu sa mirisom spricera i Badelovog konjaka koji je svojom ljubavlju uspeo da je vine u neslućene visine. Sećanja na njega ušuškanog u Ambasador ćebe, greje ne samo Julijaninu dušu, nego i našu sećajući nas na neko drugo vreme kada je novac u sreći igrao sporednu ulogu.

Julijanini roditelji, dve mlađe sestre i brat pokušavaju da odu u Kanadu u potragu za boljim životom, a nju šalju da živi sa tetom i tetkom sa samo tri godine. Ono što Julijanini roditelji nisu znali je da sreću ne čini novac i skupa odeća, nego je dovoljno prišiti na nju barem jedno sasvim jeftino dugme za sreću.

Julijana slika celovite likove, iako se neki pojavljuju samo u jednoj od priča jasno sam mogla da ih vidim pa i one pokojne koji se smeše sa izbledele grupne školske fotografije. 

Da li su ovo Julijanina sećanja ili nam je lagala nadogradivši ih, potpuno je nebitno jer lakoća njenog pripovedanja opija i klizi iz priče u priču koje ne želimo da se završe jer su toliko prijemčive i tople čak i onda kada nas greju suzama.

Čitajte s radošću,
Vaša Tatjana