Uvek me oduševi kada se susretnem sa  osobenim stilom pisanja kakvo je Ivanino. Zbirka pripovedaka “Skok u prazno” Ivane Elezović Babić ima, pre svega, takav jedinstven stil i nosi posebnu atmosferu, zgusnutu i neizvesnu. Psihološka drama glavnih likova dočarana je bez mnogo stvarne akcije i dijaloga. A upravo takav narativ zadivljuje svojom napetošću.

Glavni likovi ponekad su sasvim nasumični obični ljudi, ponekad skrajnuti pojedinci, samotnjaci, zavisnici, čudaci, voajeri… Iako su izuzetno interesantne situacije i scene u koje Ivana stavlja svoje junake, u pričama dominira njihov unutrašnji svet. A spoljašnji svet je sjajno predstavljena slika modernog vremena. I to ona u kojoj je sve ubrzano, distancirano, otuđeno od prirode, od sebe, gde su nam potrebni koučevi, motivacioni govori, dozvole i licence za sve… skoro sve. Još ih samo nemamo za disanje i hodanje.

Svaka od priča ili tek scena na stranici – dve jasno nam oživljava živote likova, njihove karaktere i emotivna stanja. Tako recimo pripovetka “Skijašnica” čija radnja obuhvata nepun dan, samo jednu dinamičnu scenu i tek nekoliko stranica knjige, slika tako celoviti karakter, njegovu porodičnu i emotivnu situaciju, njegove životne stavove i razmišljanja o sebi i svetu, da imate osećaj da ste čitali čitav roman.

Svidelo mi se samopouzdanje i lakoća sa kojom autorka piše i to kako se skoro svaka od priča završava zapetom, povišenom intonacijom koja čitaocu dopušta da dovrši priču na svoj način. Znam da sam ja nakon svake imala dramsku pauzu u kojoj su lebdele žive slike Ivaninih likova koje sam stavljala u svoje scene. Lepota književnosti jeste upravo u tom raspršivanju kreativnosti i mašte čitaoca. A verujem da će “Skok u prazno” i za vas biti skok u sopstvena prostranstva u kojima ima još toliko toga dragocenog što treba otkriti i otključati.

Čitajte s radošću,
Vaša Tatjana