“Praćerka” Ivane Bulatović zaista je jedinstven roman. Po mnogo čemu. Pre svega po jeziku na kom je napisan, po načinu na koji gradi lik Dane i po simbolici i dubini koju ova zabavna, kratka i urnebesna knjiga imaju. 

Dana Jovanović je Amerikanka srpskog porekla, bivša narkomanka i izgubljena duša. Dolazi u Srbiju kako bi upoznala svoje korene, iscelila se i vratila se sebi. Kako ona kaže, želi da postigne “srpsku duhovnos”. To sve otkrivamo iz pisama koje piše mami na srpskom koji tek uči, ako se to može nazvati srpskim. Uostalom i jezik kojim danas svakodnevno govorimo našim prababama i pradedama ne bi zvučao kao srpski. 

“Mene je lepo na ovo ostrvo, gde mene je Allah doveo, samo da ja bih naučila kako u Srpski se kaže mnogi reči. Na primer, kad ja se probudim, a Marko skine se goli I stane ispod terase, pa se okrene da ja vidim, onda je pogled puca. Pomaže I što dosta jedemo slova iz slovenska supa iz Podravke kesice. Sve što se jede, u Srpski je malo: kobasica I kesica, pljeskavica I džigerica, gibanica I mućkalica, zato su Srbin mršavi. Samo su srce I djoka najveliki.”

Komičnost leži upravo u tom Daninom srpskom, u zameni termina, o predstavljanju naših običaja i ljudi koji strancima zaista izgledaju ludo. Dana to sve prihvata naivno kao dete i svakim novim postupkom komičnost postaje sve tragičnija i tragičnija jer svakim korakom i svakom odlukom, ona ne napreduje, nego tone dublje u blesav splet okolnosti. Savladavajući nevešto jezik, ona se upoznaje sa mentalitetom srpskog naroda, ali i razotkriva tajne svoje prošlosti.

Iako ćete se naglas smejati čitajući ovu knjigu, nećete moći da se otrgnete gorkom ukusu u ustima jer ćete prepoznati sve ono čemu se divimo u našem narodu, ali i ono na šta nismo ponosni.

Čitajte s radošću,
Vaša Tatjana