Irving Stoun
“Žudnja za životom”

Kakva divna knjiga! “Žudnja za životom” Irvinga Stouna je jedna od najlepših romansiranih biografija koje sam ikada pročitala. Iako sam i pre bila veliki ljubitelj Vinsenta Van Goga, ova knjiga je učinila da mu se neizmerno divim. Irvingova knjiga u velikoj meri je nastala na osnovu pisama koje su razmenjivali Van Gog i njegov najveći životni podržavalac, mlađi brat Teo.

Vinsent je bio čovek koji je spreman na ludost radi svoje neodoljive strasti prema slikama i knjigama. On je konstantno osećao potrebu da uči i osećao da je samo dok uči i stvara vredan življenja, da je to njegova svrha. Vinsent je imao vatrenu želju da otkrije kakvu korist može dati ovom svetu.

On je izlivao svoje srce u bujicama, ne štedeći se, kako prema ženama koje su mu se dopadale, tako i prema pozivima za koje je mislio da su pravi dok nije otkrio zašto je rođen. Silno je Vinsent želeo da isprati očev sveštenički poziv i da služi Bogu i ljudima. Do te mere je ta želja u njemu gorela da se kada je poslat u rudarsko selo Borinahu, želeći da se poistoveti sa tim mučeničkim narodom, doveo se do izgladnelosti i skoro do smrti. Ostajala sam bez daha u opisima Vinsentovog silaska u rudnike i zagušljive i uske rovove na dubini od sedam stotina metara. Imala sam osećaj da ću se ugušiti koliko sam se uživela u te scene.

Kada je naslutio svoju svrhu u slikanju, želeo je tom žudnjom da prožme svoja dela, koja su bila autentična, pomalo gruba i nedostajala im je ljubav kako bi zaoblila oštre ivice i ulila u njih osećanje stvarnosti koje im je nedostajalo. Shvatio je da je teško naslikati ličnost rudara, pesak, more, neba, ali da vredi posvetiti život u pokušaju da se otkrije poezija skrivena u njima. 

Neuslišena želja za ženama u koje se ludački zaljubljivao pekla je Vinsentovu dušu i dovodila ga do još većeg ludila. Mir je pronašao pored žene koju su svi smatrali društveno neprihvatljivom, ali on nije mario za to. Konačno je dobio toplinu doma koja ga je inspirisala da slika još više. I što je više slikao, sve je više gubio interesovanje za sve ostalo. Što se više oslobađao ostalih stvari, sve je bolje hvatao slikovitost života.

Mogao je da živi bez žena, doma, dece, hrane, prijateljstva pa čak i zdravlja, ali bez slikanja – nije. To je bila njegova vodilja i dokle god je ona sijala u njemu, dotle je imalo smisla da bude i da živi. 

Nema umetnika bez ludosti, nema stvaranja bez hodanja po tankoj liniji razuma i lucidnosti. Vinsent je živeo da bi stvarao, svu svoju žudnju utkao je u svoja dela i prelepe suncokrete koji i danas sijaju besmrtnom svetlošću, utopljavaju i inspirišu. I tako će biti dok je sveta i veka.

Čitajte s radošću,
Vaša Tatjana

 

© 2021. Sva prava zadržana.

[mc4wp_form id="278"]