Elif Šafak
“Istanbulsko kopile”

“Šta god da pada odozgo, s neba, ne smeš to kleti. Pa tako ni kišu.”

Ovim rečima počinje roman “Istanbulsko kopile” britansko-turske autorke Elif Šafak, zbog kog je zaradila tužbu zbog uvrede “turskosti”. Nakon što je svetska književna javnost stala u njenu odbranu, oslobođena je optužbi. To nije naškodilo čitanosti njenih knjiga u Turskoj, naprotiv, možda je samo doprinelo.

Devetnaestogodišnja Zeliha je ta koja kune kišu, i ne samo kišu, nego i položaj žene u Turskoj, kritikuje električne molitve koje se proležu gradom iz džamija i otvoreno se izjašnjava kao nereligiozna jer se još od malih nogu ljuti na Alaha zbog nepravdi koje doživljava, a u trenutku naracije, zbog neželjene trudnoće i abortusa koji joj predstoji. 

Zeliha odlučuje da zadrži dete i, budući da nema muža, ono biva etiketirano kao kopile. Ona krije identitet oca svog deteta, kako zbog nasilnog načina na koji je začeto, tako i zbog skandala koji bi se dogodio, kada bi se saznalo. 

Asja, izrasta u jednako buntovnu ćerku, podrugljivu i duhovitu, kao što je njena majka, Zeliha. Njena brojna, pretežno ženska porodica, Kazandži, potpuno je ludi sklop sestara, Zelihe, umetnice tetovaže, Banu, samoproklamovane vidovnjakinje i Feride nastavnice nacionalne istorije. 

Kazandži porodica kao da je ukleta jer svi muškarci tragično umiru najkasnije u četrdesetim godinama. I zato Mustafu, dragoceno muško dete, Zelihinog, Banuinog i Feridinog brata šalju u Ameriku daleko od “porodičnog prokletstva”. On tamo upoznaje i ženi Rouz, koja je bila udata za Jermenina, sa kojim je u prethodnom braku dobila ćerku Armanuš. Poseban akcenat u romanu dat je jermensko-turskoj prošlosti i teretu kog ne mogu da se oslobode obe strane. Upravo tu leži osnova za tužbu koju je Elif zaradila stavivši u usta Jermena reči koje se nisu dopale Turcima.

Zaplet nastaje kada Armanuš odluči da ode u Istanbul i upozna porodicu svoga očuha, Mustafe. Tada počinje da se odmotava klupko porodičnih, dugo skrivanih i nepredvidivih tajni.

Ovu knjigu sam čitala dok sam bila u Istanbulu i uverila se koliko je autorka verno prenela atmosferu ulica, mentalitet, mirise, stil života i naravno, neizostavnu tursku hranu. Svako poglavlje je i nazvano nekim začinom ili namirnicom. I sve vam zamiriše na nar, pistaće, bademe, ružinu vodicu… “Istanbulsko kopile” je u isto vreme tragična i zabavna, moderna i tradicionalna i iznad svega poučna knjiga.

Sigurna sam da ćete nakon čitanja ove sjajne knjige poželeti da prošetate kaldrmom istanbulskih ulica i uživate u atmosferi kakva se retko nalazi, a još teže prepričava.

Čitajte s radošću,
Vaša Tatjana

 

© 2022. Sva prava zadržana.

[mc4wp_form id="278"]