Privilegija je čitanje zbirke pripovedaka Džumpe Lahiri “Tumač bolesti”. Ne čudi me što je Džumpino majstorstvo kreiranja sveta u malom, u svojim kratkim pričama nagrađeno Pulicerovom nagradom.

Ovo su priče o bengalskim imigrantima u SAD, o prilagođavanju tih indijskih porodica životu u Americi. Pritom, napominjem važnu stvar, da su skoro sve porodice iz ovih priča lepo situirane i socialno intergisane visoko u društvu. Postoje i one druge, teže priče, kojima se Džumpa u ovoj knjizi ne bavi. Ono na šta se ona fokusira su pokušaji prihvatanja novih rituala, ali i očuvanje svoje tradicije, kulturološke razlike, osećaj pripadnosti/nepripadnosti i neizbežna nostalgija. 

Ovih devet priča bavi se temama i dilemama običnih ljudi i njihovim iskustvima ljubavi koje su izbledele, o pokušajima da se brak spasi nakon gubitka deteta, čežnji za domom, tugama i radostima, ritualima koji pružaju sigurnost i podsećaju na dom, o usamljenosti, nerazumevanjima i nesporazumima usled različitosti.

Ono što se meni dopada kod Džumpe je želja da likove svojih priča koji pripadaju dvama potpuno različitim svetovima sjedini, razume i na najjednostavniji mogući način dovede u ravnotežu i pomiri. Ona je svojim delom, svojim prilagođavanjem životu u Italiji i pisanjem na italijanskom jeziku to već učinila. Nedavno sam vam pisala o njenom romanu “Prebivališta” koji je upravo napisala na italijanskom jeziku.

Čitanje knjige “Tumač bolesti” ostavlja osećaj nade da život uvek nađe način da opstane, prilagodi se novim uslovima, nakalemi se i procveta u punom sjaju.

Čitajte s radošću,
Vaša Tatjana