Đurđica Čilić
“Novi kraj”

Ponovni susret sa Đurđičinim pisanjem bio je kao susret sa starom, dobrom prijateljicom koja me je vratila u najlepša sećanja na detinjstvo i na neke prošle, lepe dane. Fafarikulom me je rastopila, Novim krajem razmazala. 

Autofikcijske crtice su definitivno Đurđičin teren i nisam ih se mogla zasititi jer čitanje svake ima neverovatnu emotivno-katarzičnu završnicu. Zamišljam je kao ukras koji Đurđica penkalom vešto iscrtava na svakoj poslednjoj rečenici pre nego što stavi tačku.

Puno toga svoga, Đurđica nam je dala u Fafarikulu, a sada sam imala osećaj da je porinula još dublje u vlastito, posvetivši ovu knjigu svojim roditeljima. Samim tim sam “Novi kraj” doživela kao emotivni ringišpil. Neposredno i toplo, meko kao na dlanu, pruža nam svoje trenutke u vremenu, priče o mamama, bakama, tatama, fragmente sećanja, svakodnevne životne radosti, tuge i u svakom od tih sećanja, otvaramo svoja i pronalazimo se. 

I kao što Đurđica kaže u jednoj svojoj priči: “…vidjela sam da iako se moli drukčije od moje bake, njezina molitva hrli na isto mjesto.”, tako i njene priče, bilo da su iz Viteza, sa Korčule, Zagreba, iz prošlosti ili sadašnjosti sve hrle ka našim srcima i trajno ih ogrevaju.

Čitajte s radošću,
Vaša Tatjana

© 2024. Sva prava zadržana.

[mc4wp_form id="278"]