Đorđe Lebović
“Semper idem”

„Sve što nam se dešava jednom će postati prošlost, i upravo u toj prošlosti treba da bude zauvek sačuvano. Zapiši to!” ZAPISAO. (Očuh Andrija Knjigašuma)

“Semper idem” Đorđa Lebovića vanredan je biser naše književnosti. Rastopljena sam, dirnuta i zadivljena ovom knjigom. Očima dečaka, Lebović nas vodi kroz svoje detinjstvo i odrastanje u turbulentnom periodu istorije, pokazujući da, iako se svet oko nas neprestano menja, postoji ono nešto što ostaje nepromenljivo. 

“Semper idem” – sa značenjem “Uvek isto” latinski je natpis na somborskoj crkvi u koju je dečaka vodila baka Laura. Na pitanje šta je to što je uvek isto, baka odgovara: Zlo. Ono nikada ne miruje, ponavlja se, i ponekad se pojavljuje u neshvatljivim razmerama.

Upravo ta nepromenljivost zla, uprkos vekovnom civilizacijskom napretku, nastavlja da se provlači kroz ljudsku istoriju i kroz detinjstvo i odrastanje Đorđa. Međutim, ovo nije samo priča o zlu, to je i priča o otporu, o nepokolebljivim vrednostima dobrote, ljubavi i bliskosti koje se iznova i iznova pojavljuju u dečakovom životu, kao svetionici u mraku.

Možda bih poslovicom “Semper ad meliora” – “Uvek ka boljem”, na najbolji način mogla prestaviti temu ovog predivnog romana koji ću, sigurna sam, čitati i čitati ponovo kroz život. Dok zlo može ostati konstantno, ljudski duh je taj koji teži ka svetlosti, ka boljem. U toj težnji, dobrota, ljubav i bliskost nisu samo vrednosti, one su oruđa kojima pojedinac prevazilazi najmračnije delove ljudskog iskustva. Lebović nam pokazuje da, bez obzira na to koliko se zlo činilo nepromenljivim, kapacitet za dobro unutar svakog od nas je ono što nas vodi kroz najteže i najmračnije trenutke.

„Sreća i nesreća blizu su jedna drugoj, gotovo se dodiruju, ali se ne mešaju – žive i traju svaka za sebe kao dva odvojena sveta – mi neprestano lutamo i živimo čas u jednom, čas u drugom.”

Dečak je rođen i odrastao u sazvežđu Andromede, svoje omiljene dadilje, okružen i ušuškan ljubavlju, dečije radoznao i nežan. Svoje sazvežđe doživljavao je kao raj, sve dok jedna pogrešna odluka nije promenila tok njegovog života. Andromeda je žrtvovana, raj je prestao da postoji. Nastupilo je doba pakla. Smrt i bolest uvukle su se u sve pore dečakovog života.

Odluke roditelja doprinosile su tom paklu. Dečak je bio osuđen na neprestane selidbe na relaciji Sombor- Zagreb, iz jednih rođačkih ruku u druge. To je za sobom nosilo neprekidno privikavanje na nove sredine i mučno osećanje nelagode zbog straha da je suvišan i da nije dobrodošao.

Kada se zbog bolesti majke vratio iz Zagreba u Sombor da živi sa ocem, stariji dečaci iz škole presreli su ga, vezali i tukli zato što je Jevrejin. Tada je po prvi put u životu je nazreo Zlo, odsustvo Boga i otkrio svet u kom se ne može živeti slobodno, bez straha. 

Kada je majka ozdravila, vratio se da živi sa njom i očuhom i stekao jedinog druga Janjeta, Jevrejina koji je sa porodicom pobegao iz Beča. Po prvi put je pogledao Zlo ravno u oči. Janje je napadnut i zbog komplikacija zadobijenih rana, odsekli su mu noge. Pravda je izgubila i pre nego što je Zlo zaratilo u pravom smislu.

Majka i očuh odlaze u Italiju, a dečak se opet vraća u Sombor, ali ne da živi sa ocem, jer maćeha nije dopuštala, već sa deda Adolfom i bakom Laurom. U školi obnavlja prijateljstvo sa Kapijem i još trojicom jevrejskih dečaka. Osnivaju družinu “Kasiopeja”. 

Godinama kasnije oni su samo zvezde koje sjaje blistavim sjajem na mrtvom nebu.

“Večnost neće ništa sačuvati sem ljubavi, zato što je ona nalik na nju.” 

I tu nije kraj njegovim lutanjima i susretima sa Zlom, ali i Dobrom. A Dobro se ogleda u svakom od upečatljivih, živopisnih, opipljivih i jedinstvenih likova, svetionika dečakovog odrastanja. Teča Stevan sa svojim mudrim savetima, jedan je od njih, meni najupečatljiviji. Tu su i majka Tereza i otac Pavle, očuh Andrija Buhvald, deda Adolf i drugi. Svi oni su zasijali u dečakovom životu i ostavili neizbrisiv trag, a onda se vratili u sazvežđa.

Đorđe Lebović ovim svojim remek-delom, ne napominjem nedovršenim jer da li uopšte postoji kraj bilo čemu, osvojio je svoju bezvremenost i večnost i zaslužio najsjajniju zvezdu u sazvežu svojih najmilijih. Neka njena svetlost zauvek bude putokaz Dobru.

Čitajte s radošću,
Vaša Tatjana

© 2024. Sva prava zadržana.

[mc4wp_form id="278"]