Sve u vezi sa romanom Borisa Džinića “Rejon 24” bilo je nekako ne slučajno. Počevši od našeg poznanstva, sinhroniciteta koja sam doživljavala dok sam je čitala, do toga da sam bila moderator njegove prve promocije knjige.

Boris je, pre svega, jedna topla, inteligentna, zabavna i prijemčiva osoba, a onda i sjajan pisac. Iako je ovo tek njegov prvi roman, sve vreme dok čitate njegove rečenice koje su celovite i duboke, imate osećaj da je Boris već ostvareni pisac.

Nije lako žanrovski kategorisati Rejon, mogli bismo reći da ima elemente naučne fantastike, drame, ali i ljubavnog romana. Sve ovo je učinilo knjigu posebnom i jako interesantnom.

U jezgru romana nalazi se priča gde su otac Luk i njegova ćerka Eli na Marsu, u tajnoj misiji pokušaja oplemenjivanja marsovskog tla. Jedina biljka koja uspeva da izraste u njihovim rejonima, kupolama, jeste višnja. I ona ima svoju simboliku, koju želim da sami otkrijete.

“Eli je znala da ti komadi zemlje pod kupolama već nekoliko godina nisu rodili ništa. Pa ipak, pogled bi joj se zacaklio kad bi se zaustavio na onih nekoliko kupola pod kojima se videlo bujno, zeleno drveće. Sa tolike udaljenosti nije mogla da vidi grupice krupnih, tamnocrvenih plodova pod gustim lišćem, ali bile su tamo. Taj prizor je odisao nečim zlokobnim. Used nepregledne pustare, koju je činila samo suva, hladna, zapečena, crvenkastosmeđa zemlja, raslo je nekoliko stotina stabala višanja.”

Luk je bivši vojni oficir, a sada uspešni naučnik. Proganja ga tajna iz prošlosti (smrt najboljeg druga na minskom polju) i sa tim teretom živi. I to nije njegov jedini teret. On nosi tugu u sebi i razlog te tuge otkrivamo tokom čitanja.

“Zalihe hrane koje su doneli sa Zemlje ozbiljno su se smanjile usled produžetka misije, pa su morali da se dovijaju i na razne načine pokušaju da iskoriste jedinu biljku koja ovde uspeva kako bi im hrana potrajala što duže. Bilo je retkih dana kada bi im višnje na trenutak bile slatke, ili je tako samo delovalo njihovim izmučenim nepcima, pa su tada istinski uživali u njima. U stvari, ukus koji je već dugo predstavljao osnovni ukus njihovih života bio je kiseo. Eli više nije jela višnje na svoj način i često se pitala da li tuga može da ima ukus. Ako može, bila je sigurna da je i ona kisela.”

Radnja se pripoveda paralelno, u sadašnjosti na Marsu i prošlosti o njihovom životu na Zemlji i o celokupnoj porodici koju još čine žena Maja i sin Bo.

Eli je oduvek bila radoznalog duha i najsličnija ocu. Ovo putovanje ih je oboje promenilo i zbližilo. Savršeno je predstavljen odnos oca i ćerke tinejdžerke. A mene je oduševljavalo kako je Boris dobro preneo taj odnos i temperament tinejdžerke, iako on nema dece.

Još jedna od zadivljujućih neproživljenih stvari, verno prenetih, upravo je taj boravak na Marsu. Budući verno i slikovito dočarano, zadržavala sam dah dok su Luk i Eli nosili astronautska odela i jasno videla i osetila usamljenost, atmosferu i izgled Crvene planete.

“Praznina vlada ovom planetom i ako joj se prohte, zavladaće i vama…”

“I dalje mi nedostaje zujanje pčela, cvrkut ptičica među granama, sva živost voćnjaka. Ovde se čuju samo prskalice za zalivanje i računari iz kontrolnih soba, a pčele smo mi kad protresamo grane da bi se cvetovi oprašivali. Sve je nekako lepo, ali na tužan način.”

“Već su se nekoliko puta uverili da su jednoličnost i dosada glavna oružja ove planete. Umrtvi vas tako što vas zaljulja u ležaljci pevušeći vam pitku i skladnu uspavanku, a zatim vas naglo izvrne iz dremeža kad to najmanje očekujete, tako silovito da se u trenu nađete u prašini, odranog lica i ošamućenog pogleda praćenog glavoboljom.”

Jedna od najvećih vrednosti Borisovog romana, pre svega, je jedinstvena priča, a potom i lakotekući stil pisanja, lepo vođena misao bez suvišnih reči, a prepuna poređenja, metafora i alegorija. Ono što ga još čini posebnim je emotivni aspekt romana koji je toliko intenzivan da ćete se ježiti i čitati neke delove sa suzama u očima. 

“Nije lako to opisati. Tad naravno nisam znao ništa, ali sad kad se toga setim i razmišljam, mislim da sam tražio nadu u nečem tako skrajnutom, pokorenom, odbačenom, nečemu što je završilo u blatu samo zato što nije ispunilo nečije očekivanje. A samo mu je bila potrebna malo bolja šansa. Mislim da u životu nisam probao nešto lepše od te prve višnje koju smo Flo i ja ubrali sa našeg drvceta. Nedostaje mi sestra, nedostaje mi to drvo, nedostaje mi Flo. Kako prošlost može lako da nas drži u svom tužnom, nostalgičnom zagrljaju, zar ne, El? Čak i najsrećnije uspomene izgovaramo sa setom i sećamo ih se obavijenih čudnim, pomalo tužnim ogrtačem.”

I sam Boris je naveo da je ovaj roman napisao katarzično kao produkt psihoterapije. Prosto se emotivno izlio u njega i to se, još kako, oseti. Sa toplinom i željom da i vi doživite Borisov roman na isti način kao i ja, od srca vam ga preporučujem.

Čitajte s radošću,
Vaša Tatjana