Bi Feiju jedan je od najcenjenijih autora i scenarista u Kini danas. Dobitnik je nekoliko književnih nagrada, uključujući Lu Xun nagradu, Man Asian Literary Prize 2010. godine i najprestižniju od svih, nagradu Mao Dun. 

Od prve stranice novele “Solistkinja” dopala mi se atmosfera i specifičan pristup karakterizaciji likova tog dalekog sveta. Zapravo, kompletna radnja svodi se na nekoliko događaja, a sve vreme Bi Feiju na dubokom nivou analizira likove i slikovito predstavlja svet pekinške opere, jednog od napoznatijih tradicionalnih kineskih pozorišta koje kombinuje glumu, ples, akrobacije i borilačke veštine.

Glavni lik u romanu “Solistkinja”, Sijao Jenćiju, kompleksan je karakter koji prolazi kroz transformaciju tokom priče. Upravo u psihu ove junakinje autor zadire duboko, razmatrajući društvene i političke okolnosti, položaj žena i uticaj muškaraca na njihov položaj u društvu, porodici i na sceni. 

Na samom početku romana, Sijao je na vrhuncu svoje karijere i uspešna je zvezda pekinške opere. Sve što želi je da se u potpunosti prepusti umetnosti. Ona se toliko unosi u lik Čang E koji igra u operi “Let na Mesec”, da zaista veruje da je taj lik kada stupi na scenu. Tok njene karijere, ali i sudbinu menja sujetni i ljubomorni potez Sijao kada poliva zamensku glumicu, Li Sjuefen, vrelom vodom. Ovim postupkom sebe postavlja na put samospoznaje i unutrašnjeg traganja.

Nakon ovog traumatičnog događaja, Sijao se povlači iz sveta opere i postaje profesorka. Međutim, dvadeset godina kasnije, kada je odlučeno da se opera “Let na Mesec” ponovo izvodi, ona se vraća ulozi Čang E. Ovaj put to nosi sa sobom breme zrelih godina i društvenih očekivanja da umetnica treba da bude mlada. Sve ovo utiče na njenu krizu identiteta i gubljenje granice između stvarnosti i fantazije. 

Unutrašnja borba Sijao Jenćiju čini da se emotivno povezujemo sa njom i saosećamo, bilo da se slažemo sa njenim postupcima ili ne.

Koliko su žene spremne da idu daleko kako bi izbegle stvarnost, svakodnevne brige i kako bi se izborile za svoje mesto na sceni, kako umetničkoj, tako i društvenoj? Koja je cena te borbe i do kada će to biti borba, a ne ravnopravna ambicija? Ovo su neka od pitanja koja sam sebi postavljala i kojima se ovaj talentovani kineski pisac bavi u “Solistkinji”. 

I upravo vešto povezivanje ovih modernih pitanja sa tradicionalnim elementima kineske kulture, učinilo je ovu novelu izuzetno značajnom u savremenoj kineskoj književnosti i privlačnom ostatku sveta. Drago mi je što smo ovim sjajnim prevodom Ivane Elezović Babić i mi postali deo tog sveta.

Čitajte s radošću,
Vaša Tatjana