Ovo je moj prvi susret sa delom Bekima Sejramovića i moram priznati da sam zbog snage pisanja i saznanja o njegovom preranom odlasku, nosila teskobu u stomaku i gutala knedle čitajući. 

Svaka stranica romana “Ljepši kraj” Bekima Sejramovića odiše usamljenošću i osećajem promašenosti života glavnog junaka. Radnja se paralelno dešava u Oslu i u jednoj kolibi u Bosni. 

U prirodno nemilosrdnom Oslu nije teško postati depresivan, a potovo ne kada si otpušten sa posla na fakultetu i kada te ostavi žena. Sa željom da odtuguje, naš junak odlazi u Bosnu i životari u kolibi svoga dede. Ma gde se našao, on svoju sudbinu kao teret vuče sa sobom i traga sa smislom svoga postojanja. U kolibi piše dnevnik i na taj način nam pripoveda paralelnu priču vraćajući se sećanjima u Norvešku u prošlost i analizirajući je ironično i kritično prema sebi. Tako saznajemo o njegovoj vezi sa Cathrine, o njegovoj sebičnosti, zatvorenosti, menjanju žena, drogiranju, toplini i hladnoći bez trunke uvijanja i želje da nam se junak dopadne, ali uprkos tome, strašno me je nervirao i u isto vreme mi se sviđao i želela sam da pronađe svoj mir jer mi je to jedino imalo smisla. 

Dešavanja u Bosni su takođe teskobna jer bira da živi tako kao da se tim životom kažnjava. Susret sa rođakom Salihom kojeg vidi nakon mnogo godina je apsurdan posle par čašica, kako samo na Balkanu može biti, a posle pijanstva suludo normalan. I baš iz tog i takvog odnosa počinje da se piše nova priča.

Brutalna iskrenost neprilagođenog, neprihvaćenog i iznad svega usamljenog junaka ovog romana čini doživljaj vernijim i mučnijim i stoga je lepši kraj zaista nešto što je bilo potrebno.

Čitajte s radošću,
Vaša Tatjana