Ne znam da li ću naći dovoljne reči pohvale za ovu divnu ženu i njeno pisanje! 

Ani Erno je za mene pravo otkriće. Njena ispovedna proza potpuno je ogoljena. Pronašla sam se u svakoj emociji. Karakteristično za Ani je da piše autobiografsku prozu. Možda je upravo to jedan od razloga što poverujemo svakoj njenoj reči i saosećamo sa njom. Anine rečenice su kratke, ali snažne jer iznose najintimnije patnje, strahove i poraze, gađajući pravo u srce.

Kada je napisala prvu priču o svojoj majci dok je još bila živa, imala je osećaj krivice, kao da ulazi u vreme u kome majke više neće biti. Sledeće što je napisala o njoj bio je upravo ovaj roman “Nisam izašla iz svoje noći”. U pitanju je surova samoispovest u obliku dnevnika koji je pisala o svojim posetama bolesnoj majci u domu za stare. Upravo ovaj dnevnik vodio ju je ka majčinoj smrti.

Već kada je počela da pokazuje prve simptome Alchajmerove bolesti, Ani je izgubila svoju majku, ženu kakva je nekad bila. Ostala je samo bleda senka, tromo telo, neprijatni mirisi… A ona je nosila tonu osećanja krivice zbog svog odnosa prema majci dok je boravila kod nje i posle kada je smestila u dom.

“Prihvatila sam je onakvu kakva je bila, u njenom propadanju.”

Samo ponekad u nekom pogledu, nazrela je majku od pre. I imala je potrebu da piše o njoj, o tim teškim, turobnim danima u bolnici i onim još strašnijim, posle nje, kako bi je zadržala u životu. Kao da se pisanjem može zadržati smrt.

Poslednje što je majka zapisala bilo je “Nisam izašla iz svoje noći”. Tako i Ani zajedno sa svojom majkom ostaje zatočena u toj tami, u usamljenosti, želji za ljubavlju i za onim što je bilo i više nikada neće biti.

Čitajte s radošću,
Vaša Tatjana