Ana Marija Grbić poznata je po svojim pesničkim ostvarenjima i zbirci priča Srneća leđa” za koju je dobila nedavno ustanovljenu nagradu “Grozdana Olujić” i tako postala njena prva dobitnica. “Mrtvi na dodir” njen je prvi roman.

Upravo tako intrigantno kako zvuči naslov, Ana Marija gradi likove ovog romana na temelju lošeg položaja umetnika u društvu, neobične likove u neobičnoj i ludoj priči kakvu, sigurna sam, niste do sada čitali. 

Srdan Vasiljević je čovek koji mrtav hoda. Iščekuje smrt. Stidi se javne smrti. Plaši se smrti. Ima uvrnute misli, prljave misli. Priseća se majke i njene smrti. Usamljenosti u smrti. Srdan je pisac sa veoma niskim mišljenjem o sebi. Tako i živi. Plaća kiriju za stan minimalnim književnim honorarima.

Katarina je ćerka ambasadora u Nigeriji. Kao malu kidnapuju je i vade joj oko, poslavši ga roditeljima uz otkup. Sa četiri godine beži od otmičara. Završava u Milanu gde studira i postaje umetnica. Zapaža je žena narko-dilera i sažalivši se na nju, šalje je da radi kao pomoć omatoreloj sestri svoga muža. Napušta nemoćnu babu, ostavivši je da umre.

Ovo dvoje ljudi susreću se na jezeru Komo u Italiji gde odlaze na poziv predstavnika kulture. Katarina da slika, Srdan da piše. Zajedničko bivstvovanje u istom prostoru menja njihove živote. Od ljudi koji su koračali svetom bez želja ponovo postaju sopstvena mnoštva, skup svakojakih događaja i emocija. Potpuno uvrnutih i blesavih. 

Zadivio me je Ana Marijin stil pisanja sa kakvim se nikada nisam susrela. Do kraja romana navikavala sam se na uvrnutost, neobičnost i ironiju u slikanju likova i događaja. Verujem da ćete i vi biti zaintrigirani, toplo vam je preporučujem!

Čitajte s radošću,
Vaša Tatjana