Nakon prvog toma kvarteta godišnjih doba Ali Smit “Jesen”, na red je došla i “Zima”. I, naravno, kao i svi, tražila sam poveznicu sa prvim delom. Našla sam je u karakterističnoj retrospektivnoj naraciji i to onoj gde se u sećanju na prošlost javlja još dublje sećanje na prošlost, u opisu aktuelnih gobalnih dešavanja i oživljavanju nedovoljno cenjenih umetnica. I u još jednoj sponi koju ne želim da otkrivam i da spojlujem.

To preklapanje vremena bez izgubljene niti pričanja i povlačenja paralela prošlosti i sadašnjosti  je ono što Ali Smit majstorski radi i što čini njen stil pisanja jedinstvenim. Smitova je vešta na rečima i svesna je toga, iz njenih rečenica izbija to samopouzdanje, ona je britka i beskrajno duhovita.

Jesen sam doživela kao rečima komponovano delo u pop art stilu Pauline Boti, a zimu kao apstraktno delo u stilu skulptura Barbare Hepvort, umetnica istaknutih u ovim romanima. 

U Zimi se upoznajemo sa četiri lika: Sofijom, nekada uspešnom poslovnom, a sada ogorčenom ženom, njenim sinom Artom, neiskrenim blogerom koji piše o prirodi, ali nikada ne provodi vreme u njoj, Sofijinom sestrom Ajris, aktivistkinjom za ljudska prava i buntovnicom, i Luks, hrvatskom imigrantkinjom iz Kanade. 

Sofija iščekuje svoga sina Arta i njegovu devojku Šarlot da provedu zajedno Božić. Budući da su oni raskinuli, Art plaća slučajnu poznanicu Luks da se pretvara da je njegova devojka. Za razliku od Šarlot koja Artu unosi nemir sabotiranjem njegovog blog naloga na Tviteru, Luks neočekivano unosi svetlost i mir u njegov život. I ne samo njegov. Odnosi u porodici su zamršeni, svi su čudni. Majka dočekuje sina na Božić praznog frižidera, među majkom i sinom nema ni trunke bliskosti, neiskren je prema njoj. Sofija i sestra Ajris su godinama u svađi. A onda se desi Luks koja poziva Sofijinu sestru na Božić, miri ih, koja govori istinu i kada to niko od nje ne očekuje, koja je beskućnica koja preživljava radeći sitne poslove. Luks je najupečatljiviji i najtopliji lik u Zimi.

Zima nema dinamičan zaplet, manje je emotivna od Jeseni, možda je to učinilo da mi je manje snažan doživljaj čitanja od prve knjige. Ono što me je opet oduševilo je kako Ali vešto tka u priču aktuelnu političku situaciju kao i simbole: leteću glavu, sneg, kamen, pticu, smrt i sve to laganim tempom da sam sve vreme čitajući osećala svoju paralelnu lutajuću misao. Zar to nije lepota pisanja i čitanja? Mogućnost postojanja više radnji istovremeno, više vremena paralelno. 

Što se mene tiče, neka Proleće nastupi! Radujem mu se!

Čitajte s radošću,
Vaša Tatjana