“..jer posmatranje je tek početak razumevanja, puka površina, gornji sloj svakog shvatanja.”

“Proleće” Ali Smit treća je knjiga sezonskog kvarteta koju sam pročitala i sa sigurnošću mogu da kažem, ostavila mi je najsnažniji utisak! Oduševljava me stil kojim piše, tako je osvežavajuć i drugačiji, inovativan. Smitova vešto prepliće lični doživljaj sa aktuelnom političkom scenom, neobičnim likovima, prirodom, godišnjim dobima i umetnošću i tako stvara ovaj slojevit i razigran roman. 

U proleću pratimo dva narativna toka, naravno isprepletana, baš kao što su svi delovi kvarteta povezani tankom, ali zlatnom niti. Namerno kažem zlatnom, jer iako nas Ali ponekad namuči dok je čitamo, kada uvežemo ono što je namerila, ostanemo zadivljeni!

Prvi tok prati režisera Ričarda kog je napustila žena i povela ćerkicu sa sobom. Proleće je bilo njeno omiljeno godišnje doba. U proleće je zauvek izgubio i najbolju prijateljicu, svoju srodnu dušu, Pedi. Njegova bol je toliko realna, da sam oživela istu, svoju. I znam da sam se i ja pitala da li je uopšte moguće kada nam neko drag nestane, da vreme i dalje teče, da se godišnja doba i dalje smenjuju. Bežeći od svoje tuge, Ručard se ukrcava na voz za Škotsku.

“…nikad nije prestala da koristi krupne reči, veće od ikog u prostoriji.”

Drugi tok prati Britani koja radi u migrantskom centru i upoznaje se sa čudesnom dvanaestogodišnjom devojčicom, Florens. Britani i Florens se, takođe, ukrcavaju na voz za sever i tu se narativne niti prepliću.

“Ta devojčica je kao lik iz starih legendi i priča, priča koje s jedne strane nemaju veze sa stvarnim životom a s druge su jedini način da se stvarni život uopšte shvati.”

“Zbog nje se ljudi ponašaju kako bi i trebalo da se ponašaju ili kao da žive u drugom, boljem svetu.”

U fokusu drugog dela priče je kritika britanskog društva koje je netolerantno prema migrantima. Iako to Ali čini suptilno, štedeći čitaoca, neminovno je frustrirajuće i izaziva ogorčenje i strašan bes. Kako zbog migranata, tako i zbog užasne eksploatacije dečijeg rada. Ono što pravi balans ovakvim emocijama u romanu definitivno je umetnost. Smitova, kao i u prethodnim delovima kvarteta, tka u priču umetnike kao što su Ketrin Mensfild, Rajner Marija Rilke, Čarli Čaplin, Betoven i njihove životne priče.

“Čitavog života ljudi će jedva čekati da ti kažu da pričaš prazne priče. To je zato što ljudi vole da ismevaju druge. No ja želim da u ovoj beležnici zapisuješ svoje misli i ideje, jer onda ova beležnica i ono što u nju zapišeš mogu da te ispune i oslobode i pomognu ti da ne budeš balon koji vetar nosi kud stigne, već ptica koja mimo vetra leti kud je naumila.”

Ali Smit predivno i pametno piše i tačno zna kud je naumila. Nijedna reč ili misao se tu ne nalaze slučajno. Sve su tu sa namerom. Zadivljuje širina tema koje obrađuje i to kako sa lakoćom i neprijatne teme uvezuje u ovako tople, ali duboke priče. Bol i patnja su izraženiji nego u ostalim sezonskim knjigama kvarteta kako zbog gubitka prijatelja tako i zbog gubitka čovečnosti. Uprkos tome, nada prkosno isijava sa stranica proleća. Veselim se otkrivanju Leta i završnici ovog sjajnog projekta u koji se Smitova upustila.

Čitajte s radošću,
Vaša Tatjana