“Mnogo toga u vezi sa detetom je nepoznato. Potrebno je otkriti dete, jer je ono, iako predmet proučavanja psihologije i obrazovanja, i dalje nepoznato. Moramo tragati za njim sa velikim entuzijazmom, kao tragači za skrivenim zlatom u nepoznatim predelima, koji pomeraju planine u potrazi za dragocenim metalom. To odrasli treba da rade u potrazi za nečim nepoznatim i skrivenim u detetovoj duši.”
Marija Montesori

Ove godine se navršava 17 godina kako radim u osnovnoj školi kao profesor srpskog jezika i književnosti. Budući da srpskog jezika imamo 4 ili 5 časova nedeljno i obrađujemo tekstove iz književnosti koje se dotiču mnogih životnih tema, mogu da kažem da dosta dobro, možemo da proniknemo u dušu dece. 

Nisam želela da budem pobornik onog uverenja da se vremena menjaju i da su prethodne generacije bile bolje, ali poslednjih 7-8 godina primećujem velike promene pred kojima ne mogu da ostanem slepa. Pažnja dece je značajno opala, prisustvo empatije je u tragovima, želja za akcijom i kreativnošću takođe, poštovanje, a kamoli divljenje nastavniku skoro i da ne postoji. Niko ni sa kim ne razgovara. Na hodnicima deca leže ili sede zavaljena svako na svom telefonu. Deluju omamljeni, umorni. Ne želim da generalizujem, postoje i oni drugi učenici koji su “kao nekada”, ali su ređi. 

Šta se i kako dogodilo?

Kada se desio 03.05. sa knedlom u grlu došla sam u školu i nakon minute ćutanja i odavanja pošte stradalima, svakom razredu sam se obratila sa rečima ohrabrenja i utehe. Objasnila sam im da smo mi drugi po redu na liniji odbrane i odgovornosti prema njima i njihovom vaspitanju. Da znam da su roditelji već razgovarali sa njima, ali da i ja imam tu potrebu jer nam se svima dogodila tragedija. Ostala sam zapanjena da se nemalom broju dece roditelji nisu ni obratili kako bi im objasnili situaciju. Otišla sam kući očajna. 

Jasno mi je da koren ovog problema leži u povećanju broja sati rada i manjku vremena koje se provodi sa decom, ali ovo otuđivanje i izmeštenost prioriteta ne mogu i neću da prihvatim. 

Sve kreće iz porodice. Slažem se. Ostatak sistema, kom i ja pripadam tu je da nadograđuje dobro postavljene temelje i usmerava i podstiče dalji razvoj ka višim ciljevima. Veliki je teret odgovornosti koji nosi naš posao. Nekada svojim primerom izazivamo velike promene u deci. Oni u naše ruke dolaze u najosetljivijem životnom periodu. I treba biti pažljiv. Svaka reč, postupak i pogled ostavljaju trajni trag. Dajem celu sebe, ali u poslednje vreme sve deluje nedovoljno, ne ceni se, podrazumeva se. Bahatost je obuzela našu deca i tu mora nešto hitno da se menja. Iz korena.

Već sam rekla, za mene je ova tragedija smak sveta. Nema dalje. Mi moramo da gradimo ovaj svet od nule. Na ruševinama naših duša koje su platile preskupu školu.