2021. godina nije nam donela mnogo dobrih promena na globalnom nivou u odnosu na prethodnu, i to je sada već stereotip. Nemam pravo da se vadim na lošu godinu. Izvesno je da je ova situacija naša nova realnost i da treba da nađemo najbolji mogući način da joj se prilagodimo i uzmemo najviše od nje. Dakle, apsolvirali smo to da je ovo vreme da se preispitamo, okrenemo sebi, čitamo više… sve je to lepo, ali malo smo se već svi umorili. 

Ove godine sam manje čitala, nego prethodne, ali me to ne zabrinjava. Bile su to 42 sjajne knjige i iskustva, koja su mi pomagala da prevaziđem i najveće životne izazove. Uvek mi je teško išlo rangiranje, ali izvojila sam 10 pročitanih knjiga u ovoj 2021. godini koje su učinile da porastem, iscelim se i budem još srećnija.

Na fotografiji je izostala slika knjige Bekima Sejranovića “Ljepši kraj” jer sam je vratila sestri, a umesto Katedrale na moru, uslikala sam njen nastavak koji još nisam čitala  “Naslednici zemlje” jer je kod te iste moje knjiške polovine na čitanju.

• “Sapijens” Juval Noa Hararija neispričana je priča o istoriji sveta, evoluciji Homo sapijensa i cene koju su plaćali zbog razvitka moći razmišljanja. Toliko toga interesantnog i značajnog sažeto je u ovoj knjizi da mislim da ona treba da postane lektira svakom čoveku kao deo opšte kulture i obrazovanja.
  Harari je istražio i bukvalno sažvakao istoriju čoveka i stavio nam je na dlan. Ovom knjigom Juval je iskristalisao šta se dešavalo sa nama kroz istoriju, gde smo sada i kuda idemo.
  Ova knjiga me je navela na niz pitanja: da li je čoveka napredak koji mu je omogućio da postane neranjiviji pred ćudima prirode učinio da postane srećniji? Da li smo usponom države i opadanjem nasilja na najniži nivo u istoriji čovečanstva i u suštini postali mirniji? Da li smo u vekovnoj borbi za slobodu sebi je ipak oduzeli diktatima moderne industrije i vlade? Da li ćemo tehnoškim napretkom postati superljudi ili ćemo se samouništiti?

•  “Žudnja za životom” Irvinga Stouna jedna je od najlepših romansiranih biografija koje sam ikada pročitala. Iako sam i pre bila veliki ljubitelj Vinsenta Van Goga, ova knjiga je učinila da mu se neizmerno divim. Irvingova knjiga u velikoj meri je nastala na osnovu pisama koje su razmenjivali Van Gog i njegov najveći životni podržavalac, mlađi brat Teo.
  On je izlivao svoje srce u bujicama, ne štedeći se, kako prema ženama koje su mu se dopadale, tako i prema pozivima za koje je mislio da su pravi dok nije otkrio zašto je rođen.
  Kada je naslutio svoju svrhu u slikanju, želeo je tom žudnjom da prožme svoja dela, koja su bila autentična, pomalo gruba i nedostajala im je ljubav kako bi zaoblila oštre ivice i ulila u njih osećanje stvarnosti koje im je nedostajalo. Shvatio je da je teško naslikati ličnost rudara, pesak, more, neba, ali da vredi posvetiti život u pokušaju da se otkrije poezija skrivena u njima.

• “Me’med, crvena bandana i pahuljica” Semezdina Mehmedinovića je intimna priča autora o svom životu rasutom po svetu i po sećanjima. Roman počinje infarktom pedesetogodišnjeg Me’meda, koji će otvoriti vrata njegovog unutrašnjeg sveta i odvesti ga u sećanjima na mesta i događaje koji su mu obeležili život. Od rata u Sarajevu i odlaska u SAD, privikavanja na život daleko od korena, osetljivog odnosa sa sinom do tople i nežne ljubavne priče.
  Supruga Sanja, Me’medova je životna spona, njegov melem za odnos sa sinom, njegov recept za sreću. Kada sećanja zaprete da se izgube, zaboravljanjem zbog terapije nakon infarkta, naš junak prolazi kroz krizu vlastitog identiteta, a Sanjin moždani udar sa delimičnom amnezijom preti da obriše postojanje njihove priče sa lica zemlje.
  Neposrednost i jednostavnost Semezdinovog pripovedanja o tri najvažnija odnosa u sopstvenom životu, sa sinom, sa suprugom i sa sobom, učiniće da zauvek žalite što ne možete ponovo prvi put da čitate ovu sjajnu knjigu.

• “Katedrala na moru” Ildefonsa Falkonesa neodoljivo me je podsetila na Safonovu knjigu “Senka vetra” po mestu dešavanja, dinamičnosti, uzbudljivosti i ostavila jak utisak koji ću, verujem, nositi celi život.
  Radnja se odvija u 14. veku u Kataloniji gde je vidljiv kontrast između bogatih i siromašnih. Glavni junak, Arnau Estanjol, običan je čovek iz naroda, sa kojim se lako poistovećujemo i zato srčano pratimo kako sebi krči put od bede do vrha i natprosečnosti.
  Ovaj prelepi istorijski roman, Falkonesov omaž svim ljudima koji su tokom pedeset i četiri godine učestvovali u gradnji jedne od najlepših crkava ikada sagrađenih, priča je o nošenju kamenja i gradnji katedrale, ukrštanju mačeva i bitkama, o netoleranciji prema Jevrejima, spaljivanju jeretika, prevari i izdajstvu, strasti i ljubavi, i o povratku vere i nade u ljude.

• “U jesen” je prva knjiga koju, sada već čuveni norveški pisac, Karl Uve Knausgor piše svojoj nerođenoj ćerki, četvrtom detetu, želeći da je upozna sa svetom na koji dolazi, vremenom u kom se rađa, a o čemu još ništa ne zna. I ne samo sa tim, nego i sa sobom, onakvim kakav je u trenutku kom piše, sa svojih četrdeset i pet godina.
  Eseji pisani baš u jesen, tokom septembra, oktobra i novembra, kako su i podeljeni, o jabukama, tišini, suncu, krevetima, ustima, dugmadima, očima i drugim jednostavnim stvarima i pojavama iz naše svakodnevice, kroz Uveovo sočivo otkrivaju nam svet u kom živi, način na koji razmišlja i vidi sebe, kao i istine o životu i svetu.
  Važnost koju Karl daje svemu što ga okružuje, ukazuje nam na to da se njemu ništa u životu ne podrazumeva. Da on posmatra život kao čudo na koje smo dobili pravo i na ovaj način ispripovedao mu je odu punu zahvalnosti i ljubavi prema svemu što mu je dato!
  Čitanje ove knjige navešće vas da temeljnije osmotrite svet kojim smo okruženi, da promislite o malim, jednostavnim stvarima koje imamo, a koje čine naš život ispunjenijim i lepšim.

• Kada je “Lažljivi život odraslih” objavljen u Italiji, ljudi su čekali u redovima od ponoći kako bi došli do svog primerka, a širom zemlje su održavana „čitalačka bdenja”. I dok je Napuljsku tetralogiju sjajno ekranizovao HBO, ovu priču ćemo gledati u ostvarenju Netflixa, nadam se jednako zasluženo dobro.
  Elena Ferante se i u ovoj knjizi bavi odnosima u braku i porodici uopšte, o postupcima odraslih i njihovim posledicama na sopstveni život, i na život dece, adolescencijom i seksualnošću. Priču opet smešta u Napulj koji je toliko živ i na ovim stranicama, da ćete zajedno sa likovima šetatima njegovim haotičnim ulicama punim vreve.
  Bićete opet zavedeni jedinstvenim stilom pisanja Elene Ferante i potpuno uvučeni u književni svet njenih likova.

• Ono što mene oduševljava sa pisanjem Sali Runi je ta plastičnost prikaza likova i situacija u tolikoj meri da imam osećaj da nepozvano posmatram te živote, osećam se kao voajer.
  U najnovijem romanu” Bajni svete, gde si ti” pratimo život dve prijateljice, književnice Alis i urednice u književnom časopisu Ajlin. Sali je majstor u otkrivanju zamršenosti ljudskih odnosa, ne zbog komplikovanosti karaktera, nego zbog postojanja karaktera i komplikovanosti kao takve jer je realna, jer je životna. Ona u svojim romanima ne pravi bajke od života, ona slika život onakvim kakav zaista jeste. I zato kažem naravno da glavne junakinje imaju komplikovane ljubavne odnose sa svojim partnerima, Alis sa Feliksom kog upoznaje preko Tindera, a Ajlin sa Sajmonom, svojim prijateljem od malih nogu, jer ko ih nema?
  Utisak ovog romana mi je kako često umemo sebi da zakomplikujemo živote i da se u strahu od nedovoljnosti ponašamo samodestruktivno. Kako je celi ovaj naš život, bez obzira na sve što se u njemu dogodi, samo putovanje sa jednim, jedinim ciljem – da volimo i da budemo voljeni.

• U romanu “Divlje guske” Julijane Matanović svet posmatramo očima dve devojčice, bliznakinje. I to svet siromaštva smešten u jedno panonsko selo sedamdesetih godina 20. veka. u porodicu u kojoj je otac nasilna pijanica i u kojoj vlada večito rivalstvo između umorne i nezadovoljne majke i babe ogorčene izborom svoga sina. U retkim zatišjima tog rivalstva, devojčice traže trenutke nežnosti, mrvice ljubavi, želeći samo da se osete kao divlje guske koje nikada ne napuštaju nemoćne članove svoga jata.
  Ovo je zaista veliki roman koji me je dotukao i potresao do srži. On je neprijatan i neophodan  podsetnik na to kako deca vide svet i opomena kako naši postupci pomeraju i utiču na dečiji svet.

• “Ljudi bez grobova” je maestralna knjiga! Naracija Enesa Halilovića je toliko uverljiva, da sam poverovala u apsolutnu svaku reč. Umećući elemente biografije ljudi koji su zaista postojali, pa i elemente sopstvene biografije, Enes na odličan način komunicira sa svojim čitaocima.
  I tako glavni junak Semir Numić, sin ozloglašenog ubice – osvetnika, Numana Numića, otvara vrata svoje patnje, uvodi nas u svoju životnu priču i kreće u potragu za istinom o svom ocu, ali i istinom o sebi i o sopstvenom identitetu.
  Kroz ovu priču zasnovanu na istinitom događaju vodi nas Semir dobacivši koplje u prošlost pre svog rođenja pa nadalje do svoje zrelosti. Iako je izgrađena na istinitom temelju, priča ima magične elemente koje joj daju na mističnosti.
  Kroz celi roman provlači se simbolika jajeta. Jaje kao simbol života, slobode. Za ljušturu jajeta u kojoj se nalazimo potrebna je ljubav i toplina kako bismo je se rešili, odbacili i ugledali svetlost slobode i istine.
  Ovo je roman o ljubavi, porodici, o odrastanju, o sazrevanju, ali i o najvećoj krizi u našem društvu – krizi muškosti.

• Svaka stranica romana “Ljepši kraj” Bekima Sejramovića odiše usamljenošću i osećajem promašenosti života glavnog junaka. Radnja se paralelno dešava u Oslu i u jednoj kolibi u Bosni.
  U prirodno nemilosrdnom Oslu nije teško postati depresivan, a potovo ne kada si otpušten sa posla na fakultetu i kada te ostavi žena. Sa željom da odtuguje, naš junak odlazi u Bosnu i životari u kolibi svoga dede. Ma gde se našao, on svoju sudbinu kao teret vuče sa sobom i traga sa smislom svoga postojanja. U kolibi piše dnevnik i na taj način nam pripoveda paralelnu priču vraćajući se sećanjima u Norvešku u prošlost i analizirajući je ironično i kritično prema sebi. Tako saznajemo o njegovoj vezi sa Cathrine, o njegovoj sebičnosti, zatvorenosti, menjanju žena, drogiranju, toplini i hladnoći bez trunke uvijanja i želje da nam se junak dopadne, ali uprkos tome, strašno me je nervirao i u isto vreme mi se sviđao i želela sam da pronađe svoj mir jer mi je to jedino imalo smisla.
  Brutalna iskrenost neprilagođenog, neprihvaćenog i iznad svega usamljenog junaka ovog romana čini doživljaj vernijim i mučnijim i stoga je lepši kraj zaista nešto što je bilo potrebno.

Čitajte s radošču,
Vaša Tatjana